Rezension in "Glas javnosti", serbische Tageszeitung, 22. Januar 2002

Von Nikola Zivkovic
 
Promocija knjige “Reisen in das Land der Kriege" Kurta Keprunera

Knjiga je predstavljena u “Haus der Demokratie" (“Kuc´a demokratije"), pred brojnom publikom. Posebna snaga ove knjige jeste mreza licnih susreta, o kojima autor izvestava", kaze u predgovoru" Peter Gloc, koji je u doba Vilija Branta i Helmuta Smita pripadao vodec´oj garnituri Socijaldemokratske partije Nemacke.
Vec´ od samog pocetka gra?anskog rata na tlu bivse Jugoslavije, Gloc se istakao svojim "nepopularnim misljenjem", jer nije hteo, kao vec´ina nemackih politicara, da vidi "crno-belu" sliku Jugoslavije, posto je i sam imao dugogodisnje licne kontakte sa tom zemljom i bio je svestan da je ceo problem mnogo kompleksniji, nego sto su to mediji u Nemackoj i na Zapadu prikazivali.
Verujem, da je tom pocetnom recenicom Gloc odlicno pogodio vrednost knjige Kurta Keprunera. On je poslovni covek iz Bavarske, iz Regensburga, ro?en 1951. U poslednjih deset godina mnogo puta je, sluzbeno, posetio svoje poslovne prijatelje u Zagrebu, Zadru, Bosni... I to je zapisao. Tu lezi najvec´a vrednost ove knjige. Nemacki citalac, a to su retke prilike, sada moze, bez cenzure, da cita ono, sto su, i to ne samo nemacki mediji, deset godina prec´utali: antisrpsko raspolozenje, koje je vladalo u Hrvatskoj od 1990. godine. Citalac osec´a svu strahotu mrznje koja je uperena prema svemu sto nosi srpsko ime.

Kepruner je obdaren pripovedac. On, a da i na trenutak nije nametljiv, diskretno vodi citaoca za ruku, koji, kada je procitao i poslednju stranu knjige, ostaje zapanjen nad jazom koji postoji izme?u vi?enja stvari, kako ju je prezentovala stampa Zapada, i onoga sto je autor video svojim ocima i cuo svojim usima.
O stradanjima Srba nasoj javnosti ne treba mnogo govoriti, pa ipak, verujem, da c´e ta knjiga biti veoma interesantna i za nas, jer nasu muku pripoveda jedan Nemac koji nije opterec´en nikakvim obzirima i obavezama prema nekoj politickoj ili medijskoj instituciji. On je poslovan covek, dakle, nezavisan i moze sebi da priusti taj luksuz, da kaze svoju istinu. A to danas, u nasem svetu i nije tako mala stvar.

Na srec´u, a to nas uci istorijsko iskustvo, ovakvi zivi zapisi, iako malobrojni i stampani u formi knjige u relativno malom tirazu, nadzivec´e pomodne, narucene novinarske clanke, koji su, svojevremeno, stampani u bogatim, visokotiraznim listovima Zapada. Covek, na koncu, pre c´e da poveruje osobi koja je ne samo boravila u nekoj stranoj zemlji, iz nekih privatnih ili poslovnih motiva, nego novinaru, koji cesto prvi put dolazi u taj kraj, sa jasnim, odre?enim ciljem, da obavesti svoju redakciju da je jedna strana u sukobu "prljava", a druga "cista".

Na kraju, kako je to obicaj, posetioci su mogli da postave pitanja. Odakle autoru informacije? Kepruner je odgovorio sledec´e: "Kako se iz moje knjige vidi, ja sam je pisao kao putnik, dakle, oslonio sam se pre svega na sopstvene utiske, a dodatne informacije pruzili su mi uglavnom Hrvati i oni su, na neki nacin, spasli cast Hrvatske, jer su, kad vec´ nisu smeli da protestuju zbog zlostavljanja Srba u Tu?manovoj Hrvatskoj, onda su, kao sto se vidi iz mog opisa Zadra, dolazili kod mene, da mi kazu, na primer, koliko je srpskih kuc´a minirano te i te noc´i".

http://arhiva.glas-